CETINJSKE AFERE

                                     A F E R E

           AFERA BOTAFOGO

        Ni sam ne znam kako i zašto sam se domogao sjećanja iz prošlih vremena. Valjda zato što sam čitao neke tekstove (topike ili tako nekako), pa se priupitah da li sam i ja tamo živio. E, iz tih vremena sjetih se ''AFERA'' koje su potresale Cetinje od BY&C do Kampobasa.Taman, ali poslije dugo vremena, kad počne da blijedi afera ''CRNI MAČAK'', evo afere ''KURICA'' ili ''GALINA'' (zavisno od opredjeljenja). Eksplodira poslije afera ''ROKERO''. 

Svim ovim i sledećim aferama predhodila je afera ''BOTAFOGO’' 

Tri korne-penal turnir se zahuktao. Ekipe se prijavljuju i poslije duela sa ekipom ''Lanerosi''( po uzoru na Talijanski fudbalski klub) kojoj je trener i šef bio Momo Rutonić, ispadaju iz daljeg takmičenja, jer gube od dobro odabrane i uigrane Momove ekipe. 

Bogdanovci sastaviše ekipu koju je predvodio Ćiro Đurđin. Nazvaše je ''LACIjO''. Oni su eliminisali mnoge ekipe i domogli se četvrtfinala. 

Parkaši su sastavili dobru ekipu koju su nazvali ''SAUTEMPTON'' i domogli se četvrtfinala. 

Banski stanovi su imali, mislim, najbolju ekipu koja se zvala ''BOTAFOGO'' Dalje od četvrtfinala se nije otišlo jer šefove-trenere, sve jednoga po jednoga privede u Miliciju milicajac Karašević koji je bio stojser iz sjevernih krajeva. Đe ste tice, dreknu Komandir Vejsil kad uđe u prostoriju u koju nas je strpao Karašević, koga su Cetinjani zvali TULJAN. Komandir, mali (đeca bi rekla ićni) rastom sa duplim petama propinjaše se na prste. To mu je bila taktika da zavara procjenjivanje visine. Bolje reći da sakrije koliko je mali. Poslije neprijatne pauze opet dreknu: Đe ste vinovnici jedni? Mislite da NAS prevarite a? E, neće moći ove noći, ja vi velim!!! Da se ko nije mrdnuo tun, dok ne dođe drug Vojo. Izađe i kračunom sa one strane zapata vrata koja nijesu imala druge brave. Mi nervozni, šapatom pitamo jedan drugoga da li zna o čemu se radi. Odgovor je bio slezanje ramena. Kako vrijeme odmiče, nervoza sve veća. Ulaznice su bile sve rasprodate, a mi ovdje čekamo nešto i Voja. Vojo, udbaš koji nije nosio kožni mantil i čizme ka Petar, dođe u neko zlo doba. Tuljan otvori ona vrata, uperi prst u Ćira i dreknu: POLAZI!!! 

Za Ćirom se zatvoriše ona vrata, ali se sve čuje.

- Oooo, viđi ti njega a? Misliš da mi ne znamo što vam je to LaciJo a?

- To je ime od...

- Ćuuuuut! Kakvo ime? Koga ti ođen lagaješ a? Govori za koga radiš?(pljus, pljus)..

- Druže Perko... 

- Pljus, pljus odjeknuše šamarčine. Nijesam ti ja Perko!!! Ja sam Vojo! Pljus, pljus... Za koga radiš, lijepo da si sve ispričao,  jer mi sve znamo, ali oću da nam sam ispričaš. Jednom riječju kao da se kaješ.

- Mi samo igramo na male golove.

- A, je li? A ono tri korne penal? Što vi to znači a ? Misliš da mi ne znamo? Nama oćete da zavarate tragove??? GO VO RIIII !!!! Tada je imao nastup Tuljan, jer se čulo nešto tupo, a saznao sam kad sam ja bio pred Vojom, da taj zvuk proizvodi pendrek po leđima, kad u djelić sekunde poslije udarca hrupi vazduh iz pluća pa naleti na stisnuta usta.

Sve nas je redom ispitao Vojo, i napisali smo izjave oteklija obraza, da radimo za strane sile.

E, sad mrš kući, i nemoj da je neko izašao i pičao oD ovome sa nekim. Mršššš !!!

         

        Afera galina – КУРИЦА

      Cetinje je bilo podijeljeno na zapadnjake i rusofile. Jedni - zapadno orjentisani su aferu zvali AFERA GALINA, a rusofili AFERA КУРИЦА. 

Dobro se mi zamomčili. Počeli žešće gledat đevojke kradomice. Ne smiješ javno, e ti puče pogibija. Svaka je imala bar jednoga brata, pa se drž dobro ako oni doznaju e im sestru gledaš. O nečemu ozbiljnijem se moralo krit u devet zavoja. 

Đevojke nešto nijesu bile naredne. Ljeti, a se završi školska godina, eto Branka sa ''regenšpuljom'' na staro igralište pod Ćikovu glavicu.

                                                                     

 Cijelo ljeto je radio regenšpulj  (odbi od korpi, uzvikivao je momak koji je radio tu) do početka školske godine. Poslije sam saznao da Branko nije mnogo mario za zaradom od ringišpila, streljane, ''ko nabije-taj dobije'' i ostalih zanimacija. Bio je ušao u zatvoreni krug cetinjskih kockara, i redovno im uzimao mjeru. 
Jednoga dana vrtimo se Gaga i ja oko igraonica i ringišpila, onako, ka vazde bez para, i ugledasmo jednu đevojku koja je do juče bila dijete, . Bješe obukla jednu bijelu bluzicu sa vezenim šarama oko miške i oko vrata, lakovane cipelice sa kaišem preko risa, bijele dokoljenice sa rašom plisiranom do milimetar iznad koljena,dobro se isprsila, pa kad nas viđe ''skamenjene'' dreknu iz svega mozga: ''Tata, tata...viđi, ovi se gledaju...''

Ko, ko te to gleda dreknu tata Gojko. Bješte noge.... . 
Kad umakosmo u sigurnost parka, pitam Gagu: Viđe li je, srce ti izgorelo? Viđeh, a viđe li ti kolika je šaka Gojkova? Ka pekarska lopata. Da te samo jednom zaljušti, ne bi ti se drijemalo.

Tada je mjesto za ''ono'' bio Orlov krš kao sad Tocila. E, nije mnogo vremena prošlo kad  Miku ćahu sprovodit momci pud Ljetnje ili Orlova Krša. Odili su, valjda, da gledaju odozgo lijepu panoramu. 
Neke đevojke su, onako po dvije tri, izlazile u park, i mi za njima, ma uzalud. 

Kakvi uzalud! 

Ofta Mijo da je park iza Granda pun kokošaka. Kako je bio veoma vješt u baratanju praćkom, časkom bi ''ulovio'' dvije kokoške. Zamotamo ih u stare novine, i svi čoporativno kod Mija kući, pošto mu majka nikako nije mogla napuštiti rabotu prije tri popodne, pa smo bili ''mirni''. 

Daśo se bješe nevjerovatno izvještio da ispeče kokoške, a kod Klikoga na pekaru vazda je bilo vrućega leba. To je trajalo dok je ulovljena poslednja kokoška iz parka. 

U NJenjov park (tako sad podmladak zove Njegošev park) su šetale Dojkove kokoške, ali  slaba gustina zelenila nije davala dovoljno tajnosti, pa odlučismo da posjetimo Dojkov kokošarnik kasnije noću. I to je trajalo dok Dojko nije metnuo katanac na kokošarnik. 

Donje polje (Kampo baso), Donji kraj (Baso finale), Bajice (By & C), Umci (Nagorno Karabah) ostadoše skoro bez ijedne kokoške. Ostao je jedino kokot komandira Milicije Vejsila Guzine. Kad su se svijetla potulila probasmo nas nekolicina da iznesemo kokota iz kapunjere, ali kako mu se ko primakne, prodere se ka mačak. Mato Begović nas razgrnu i reče da puštimo njega, pa prije nego je uljega u kapunjeru poče ga vabit: Pi pi pi pi piii...., iznese kokotana, i bi pripremljena gozba za śutra.

                                   

Komandiru falio kokot, a kako je vazde na Cetinju bilo dežurnih očiju,

 odmah dozna komandir da je ukraden i ko ga je ukrao. Pero Šoć poče plavom pticom

 da nas skuplja po Cetinju.

 Śanka i mene izvede iz bioskopa i ućera u fiću pozadi. 
A, jeb@ćemo vam majku majčinu. Našli ste da izijete komandirovoga Gavrila Principa, a on ga čuva toliku silu vremena. 

Kod komandira nas bješe Pero priveo skoro sve. Nadao sam se da neće Mitka privesti, jer ako njega privede, ispričaće i ono što ga ne budu pitali. Nadanje je ludom radovanje. Ugura Pero Mitka(mada on nije učestvovao u operacijama) i Armuša. Eto sad ste svikolici tunake, a evo dodi i komandir. 

Ulazi komandir, on onako metar i dva žileta, propinje se na prste. 
Tu ste lupeži, aaaaa?

- Ako znam ja išta o benzinu druže komandire, bez svakoga osta. Đinu ukopa, odrecitova Armuš, sve lomeći prste na rukama.

- Benzin veliš, aaaa???

- E, e druže komandiru. Ništa ne znam o benzinu.

- Nemo da je ko šušnuo, strogo naredi komandir i ode u drugu prostoriju. Otud se čulo kako se preko telefona(nije bilo radio veza) pozdravlja redom sa svim komandirima po Crnoj Gori, i pita ih da li imaju kakvu potragu u vezi sa benzinom. Kako je od svih redom dobio negativni odgovor, uđe kod nas i zalijepi Śola. 
TIiiii, uprije prstom u Mitka i reče mu : ''PRIČAJ SVE PO REDU I POTANKO...'' Ispriča Mitko sve. 

Śutri dan na pjacu odjeknu afera u svim pojedinostima. Bućko veljaše esu mu falile najmanje dvadeset kokošaka, ma nije prijavljiva. Loli je falilo skoro trideset kokošaka, ma nije ništa ni on prijavljivao. Kad je to čula Stanka, Mitkova majka ode kod albokata Vlada Aleksića da joj sastavi tužbu protiv svih nas(nijesmo u njenu avliju išli) za nanesenu štetu, duševni bol i izgubljenu dobit. Nijesam siguran, ali mislim da nikad nije imala niti jednu kokošku. Morali smo  joj, po presudi Moša Martinovića nadoknadit sve troškove. I njen sin, naravno. Džabe sam cijelo ljeto argatovao u Geo-fizički zavod. Sve je otišlo na nadoknadu za duševni bol...

AFERA  ’’C R N I  M A Č A K’’

             Tek što su prestale diskusije na sastancima partiNskih ćelija po Cetinju o aferi BOTAFOGO, ne lezi vraže.  Dođoše na Cetinje odnekud sakupljači sekundarnih sirovina, i uzeše stan u Ivanbegovoj ulici kod Pavićevića sa velikom avlijom. Na samom izlazu iz hodnika (portika) u avliju, sa lijeve strane bješe postavljena velika vaga kakva je jedino bila na ’’silosu’’ kod Noka gergemeze. Ta rijetka vaga davaše  nekakvu ozbiljnost. Tu se mjerilo staro gvožđe, mesing, aluminijum, gus i BAKAR, i odlagalo se na gomile raspoređene po ogromnoj avliji. Čudio sam se što će na Cetinju još sakupljača, kad ni Čuka, jedini do tada sakupljač, nije imao neke fajde. Gomila starog  gvožđa oko njegove kuće se slabo povećavala.

     Obod bješe organizovao za dan fabrike posjete građanima. Defilovali su Cetinjani po halama vas dugi dan. Sledeći dan taj defile(razgledanje proizvodnog procesa) prekide Milicija, i izagna na veliku brzinu sve posjetioce. 

Što ovo bi, skoro svak je pitao svakoga. 
Već  sjutradan varodne, cijelo Cetinje je znalo što ono bi juče.

Pod ‘’TEZOM’’

Prva piljara je bila Boža Maksimovića(iz koje ćeš kace), pa Ristova Darića(šurulu murulu..) pa Milovanova Ćićanovića, pa Tahirova Orahovca... , a poslednje tri su bile mesare. Poslednja u nizu mesara je bila Radovanova. 

Žene su mu ’’ispjevale’’ pjesmu: Radovane oko moje, divno li je meso tvoje. Radovan, inače, crven u licu,  pa kad dođe meso, a pet šes žena mu zapjevaju ono Radovane oko mojeeee..., Radovanu i čelo pomodri. Nema dodavanja na vagu džonte ni kosti. Samo čisto meso.

U grupama ispred piljarnica se prepričavaju novosti. Do devet ura se zna sve što se dogodilo od juče.

  

                 

Po pjaci kruže domaćice i domaćini koje su izagnale žene u potrazi za kvalitetnijim i jeftinijim namirnicama.Tu, u mimogredu se razmijene informacije iz proteklog perioda. 

- Ču li ti što ono bi...??? 

- Ne ja. Na čem misliš... 

- Ja na ’’Crni mačak’’. 

- Uuuuu, ne znam ti ništa o tome. 

- Jes jadna. Pojavila se grupa lupeža te se zovu crni mačak, dati zato što operišu po noći. E, kako se juče ulazilo u Obod na razgledanje, oftali su da ima dosta bakra i alata, pa su naćas mimo stražara koji je bio otišao da popije dvije tri u komšiluk, uljegli i opustošili bakar, alaminijum i nečesovi alat. Zamisli, molim te, ukrali su i bormašinu.

- BorMAŠINUUUU??? Aoooo. A nemoj molim te.

- Jes jadna. Ispostavilo se esu i sve gromobranske pletenice pokrali.

- Na Banske stanove???

- Eja, ada đe drugo ima gromobrana.

- Na Banske stanove su udarili. E, oni bi i na život udarili... Zna li se ko su?

- Ja znam esu im glavni oni Pero, oni Dida, oni Bulin...

Ja sam živio u Ivanbegovu, u sami komšiluk od sabirnog mjesta sekundarnih sirovina. Svima nama iz komšiluka, od kuće do kuće, milicajci Kojo i Tuljan narediše da odma trkom idemo u Miliciju. Tamo nas se skupi dvadesetak. Stojimo ćutke i čekamo što će bit, jer nijesmo ništa znali o krađi bakra, aluminijuma i BORMAŠINE . Iz komandirove  kancelarije se čuje kako Vejsil galami preko telefona: Aloooou, alooou. Čuješ li me?

E, jesi li obaviješten o SLUČAJU?

Nije opet u pitanje BOTAFOGO i oni drugi strani saradnici, no je sad nešto manje značajno, pa ako bi moga časkom dolećet da se zdogovorimo.

Ajde, čekam te. Zdrao!

Poslije nekog vremena dođe Vojo i prozbori tamo nešto sa Vejsilom, pa obojica uđoše kod nas. Zamahnu Vojo pud Paja, a na fintu zalijepi šamarčinu Joji. 
Đe ste vinovnici jedni aaa? Sad ima da malo skupite kondicije. Svi idite dolje i ukrcajte se u kamione kod Vasa i Nika. Trkoooom!!! Trupnu dva tri put nogom po podu da nas podstrekne. Kamioni nas vratiše u Ivanbegovu, i stadoše ispred sabirnog centra za sekundarne sirovine. Komandira i Voja dovede plavim milicijskim fićom, koga smo zvali PLAVA PTICA, Vuko koji je bio i saobraćajac. Naredi nam Vejsil da prenosimo onaj silni bakar i aluminijum iz avlije u kamione. Trkoooom, i vi dvojica, naredi Vejsil šoferima Vasu i Niku Bobiji.

Zafališe nam oni otkupljivači sekundarnih sirovina što smo onako brzo prenijeli sav bakar i aluminijum, jer, dok smo mi prenosili materijal, Vuko je mastio pendrek po njima.

Afera BOTAFOGO polako pade u zborav. 
Dugo je i prepričavana. 
Skoro godinu dana.

               AFERA ROKE RO

Grahovska ulica se ’’proteže’’ od Vatrogasne pa do Vile sa lijeve, i Zelene kuće sa desne strane. Na prostoru sadašnje Autobuske stanice bio je Vojni stan. Sa lijeve strane Grahovske ulice je školska betonska ograda, a sa desne strane(gledano ka Vili) bio je dubok kanal salidžan klesanim kockama kamena, koji se završavao ponorom koji je bio na mjestu gdje je sad ćošak od ’’Obodove’’ zgrade. Taj ponor nepravilnog oblika, u ’’prečniku’’ od oko četiri metra je prilikom izgradnje te zgrade prekriven sa četiri čelične šine, pa povrh njih ’’patosan’’ daskama(pontovima). Mićun Jovović je ispleo od betonskog gvožđa grede koje su položene na taj patos iznad ponora, i izlivena je betonska ploča. Praktično, sami ćošak od zgrade  je nad ponorom koji je ’’kupio’’ vodu od Centrale do početka Grahovske ulice. Duž toga kanala(sa desne strane) su bili vojni hangari 

u kojima je bilo uskladišteno puno oružja svih vrsta. Bilo je i nekoliko đipova. Motora sa prikolicama je bilo za svakog od nas. Jedan crveni je bio Jojin. Svi smo śeđeli na svojim motorima, i vozili  ih u mašti, ustima oponašajući rad motora. 

Jednog dana poče rušenje tih hangara, pa time i naših igraonica. Sve je uklonjeno jednim Džemsom kojega je vozio Pančo, i Pragom Geodetskog zavoda koju je vozio Niko Bobija. Ostao je samo dio Vojnog stana koji je i sad u istom stanju spolja

Unutra su izvršene prepravke. Najvažnija prepravka je bila formiranje fiskulturne sale. Karike koje su se spuštale i podizale po potrebi, razboj, vratilo, kozlić, konj sa montažnim hvataljkama, dva konopa različite debljine za penjanje, strunjače... ma svašta nešto. 
U okviru tog sprtskog centra formirano je fiskulturno društvo ''Partizan''. 
Vlado Vukić je znalački organizovao rad svih sekcija. Beli, Branko Suri i Keva su bili ’’Prednjaci’’. Masovno smo se učlanili u ’’Partizan’’. Baš je bilo divno mjesto za fizičko, ali i za DUHOVNO vaspitanje. Jugoslovenski asovi gimnastike(Čaklec, Oblak..) su gostovali. Organizovano  je i državno gimnastičko prvijenstvo. U ‘’Partizan’’-u je održano i Savezno prvijenstvo u košarci za žene... Ma jednom riječju, cijeli jedan značajni život se tu odvijao. Nije bilo ’’uličara’’ osim u Bogdanovom kraju. Sva ostala đeca i omladinci su imali razne obaveze u ‘’Partizan’’-u. 
Subotom poslije podne su organizovana druženja – ČAJANKE. Čajne kolutiće i keks su mnogi tu prvi put viđeli i pojeli. E, sad se tu dogodi NEŠTO. 
Jedan naš sugrađanin je sa puta u inostranstvo donio NEKE ploče. Bila je i jedna ’’long-plejka’’ ROCK ’N’ ROLL-a CHUCK BERRY-a.

                             

 Sama avangarda rok muzike. E, da. Samo to je dolazilo sa trulog nazadnog zapada. Na omotu ploče slika grupe crnaca. Kad smo o prvom mraku mi đeca otišli kućama, stariji su ostali i SLUŠALI ČAK BERIJA. U društvu koje je ostalo da sluša ploče je bio i Sreten, koji je odma po završetku sve referisao u SUP. Sreten se, inače, stalno potvrđivao kao dostavljač(Maturanti u Hotelu Park zapjevaše:Strojte se strojte četnici, Sreten se izgubi, i za tili čas dođe milicija...). Ujutro, prije odlaska u školu, ’’Plava ptica’’ pokupi SVE slušaoce ROCK ’N’ ROLa. 
Oko deset ura ispod Teze prostruji pitanje od usta do usta: Ču li ti ovo za ROKERO, a??? 
Kukuu nama dovijeka, a što ovo bi? 
A, ne pita me ništa...

                       

                            D o k t o r

DOKTOR NAD DOKTORIMA

 Strašno sam se ijedio na Direktora cetinjske bolnice Milovana Andrijina, kad ono zaposli neku ljekarku od ko zna kud, a tih dana je na Cetinju bilo SEDAMNAJES nezaposlenih ljekara. Još kad se pomoću prijave boravka zaposlene doktorke oformi čitavo naselje njenih sunarodnika na Zagrablju, ćah iz čapre iskočit. Povrh svega, rekoše mi, da se Direktor nije omrsio u čas zaposlenja. Što je mnogo mnogo je. Do prošle godine se zbog toga nijesam htio ni javit Direktoru, iako smo školski drugovi. Sjetio sam se i da  jedino njegov otac nije išao kod roditelja druge đece da se žali na njih, no je išao PRAVAC u školu da se žali Direktoru škole. Dušanu Lauševiću. Čojek kod čojka.
 E, prošle godine zakučih što je mogući razlog  te je preskočio onih SEDAMNAJES ljekara koji su čekali zaposlenje. 
Dođoh na Cetinje zbog promocije trećeg izdanja knjige ''OVOGA NIĐE NEMA'' Veska Stevanova Pejovića. 
Tokom noći poslije promocije mi je pozlilo. Jedva izađoh iz noći. Lola i Vesko Lipovina me u dekicu ponesoše u HITNU POMOĆ. 
Vidim kao kroz maglu, jedva dišem i čujem. Legoše me na oni otoman, i poslije ne znam koliko vremena dođe DOKTOR. Gleda u plafon i pita: ''ŠTO MU JE''? 
Lola mu kaže kako mi je pozlilo... DOKTOR mi meće kažiprst, srednji i domali prst sa strane đe su nokti na čelo i poslije pet-šes sekundi sa podbočenom lijevom rukom PLAFONU saopštava: TRIJES SEDAM SA JEDAN! NIJE MU NIŠTA!!! Vesko mu snishodljivo do bola izrecitova:

- Doktore, on ima tri bajpasa, tri stenta, pa još dva stenta, dijabetes gravis, hipertenziju, hiperglikemiju, pejsmejker, jedan lakši i jedan malo teži šlog i još nešto, no se ne mogu sad śetit...

- Doooobro, onda može POLA INFUZIJE. Nije njemu ništa. Znam ja dati ponešto.

Iznesoše me Lola i Vasko i autom pravac u Titograd. 
Iz titogratske Hitne ambulantnim kolima pod rotacijom pravac u KORONARNU JEDINICU dvanajes dana. Poslije toga dvadeset jedan dan na odelenje poluintezivne. Poslije sedam dana strogog mirovanja na INTERNO, ambulantnim kolima na Aerodrom pa za Beograd. 
Prof. Dr. Seferović ođen u Beograd me pita šta se to desilo(zna me jer sam više puta bio njegov pacijent). NIŠTA PROFESORE! IMAM SAMO TRIDESET SEDAM SA JEDAN, mjereno ultra novom metodom. Nešto mu ne šćah otkrit novog stručnjaka, no neka se i dalje muči sa pacijentima. Poslije cijele ove komeNdije bi mi jasno zašto Direktor Milo nije stiJo da primi nikoga od lokalnog kadra. 
I dalje sam dobro ijedak na njega, ali zbog drugih rabota.

                                    Meeeaaaaaa!!!!

Čim se završi sezona ljetnjih odmora, drugarice davačice posebnih usluga krenu u obilazak unutrašnjosti kako bi dopunile budžet do sledeće žetve po primorju. Dvije davačice posebnih usluga Cecu i Lelu ''istovari'' kod ''Vile'' neki Bojanin šofer. Vele da je to bio onaj te je vozio Fapa ''iz leakeata''. Koga su zatekle Ceca i Lela u gluvo doba noći??? Nikoga osim noćobdije Đoka i Vakulicu. Upoznaše se i zamoliše Đođu i Vakulicu da im pomognu oko smještaja. 
Aoooooooo, zaklikova Đoko. Moj dobar prijatelj radi u Hotel. Lakoćemo. Aooooo.

Nerado prihvatiše, jer su očekivale smještaj sa zaradom, pa odoše do ''Granda'' Kad ih porti(je)r Stanko ugleda, svijes mu se prevrnu. Bio je nepismen, a trebalo je koješta zapisati. Kao noćni portir je bio namješten od strane ''službe'' zbog drugih razloga. 
Oprostite, ali nemam na raspolaganje nijednu sobu. Ža mi je, ali što ćeš. Takva vi je situlacija, govori im Stanko dok kažiprstom i palcem pravi pokrete kao da isteže bradu. Aoooooo, zaklikova Đođa.

 A nemo brate Stanko. Đe će naćas konačit ove dvije ljepotice. Nije mlogo ostalo do zore. Daj im onu sobu te je u rezervu. Aooooo. 
Jedva, na sto crnija jada izmoliše Stanka da iz fijoke izvadi ključ od sobe. Ključeve od soba bi po prijemu smjene trpao u fijoku, ako SLUČAJNO ko nalježe, da mu može potvrdit da nema slobodnih soba. Odoše Ceca i Lela u onu sobu za rezervu nevesele ,jer od prihoda za ovu noć nema ništa. Đoko i Vakulica pređoše u salu za plakanje, da nastave svoje noćobdijanje. Sala za plakanje je bila RESTAURANTE. U tri reda su bili postavljeni stolovi, a na dnu sale je bio kamin. Ustvari, bila je to imitacija kamina, jer nije bilo komina. Stalno bi Dese nakončavala novine, suve piske i drva, tako da izgleda kao spremno za potpalu. Kad bi restoran bio pun, ja šćah ugrabit priliku i uždit one novine da se vatra upiri. Vazde je bilo, tu u park ,suvih piska i grančica koje bi Dese naslagala u kamin, i vatra bi se jedanak uždila. Kako nije bilo komina, dim bi preplavio restoran i nagonio suze na oči gostima. ''Operaciju'' sam ponavljao bezbroj puta, pa restoran dobi naziv SALA ZA PLAKANJE.

Ceca i Lela su ''ordinirale'' po Cetinju. U Hotel bi dovodile klijente danju, jer Stanko nije dozvoljavao nikakvi ‘’kupleraj odenake’’. Poslije nekoliko dana sretoše se Đođa i Vakulica sa Cecom i Lelom koje im rekoše da moraju ići. Aoooooo, ada nećete dati tako brzo odit, zavapi Đoko. Moramo, znate.... vrlo rado bi ostale još dugo, ali moramo na posao. Ne morate za to da brinete. Imamo mi prijatelja koji će vam dati bolovanje koliko gođ budete šćele. Ajmo odma u Socijalno. Pojma Đoko nije imao o bolovanju ,jer je direktno iz Vojske penzionisan. Nema on pojma da bolovanje ''daje'' ljekar. Doguraše se nekako do Opštine i svečano saopštiše portiru Jovu da idu kod Sava u SOCIJALNO. Uđoše svi četvoro kod Sava.

                                         

 Ceca i Lela śedoše na ponuđene stolice, a Đoko i Vaso ostaše da stoje. Đoko malo ispopravlja pobrakano pa reče Savu da su došli da im napiše bolovanje za ove dvije ljepotice. Gleda Savo čas Cecu čas Lelu. One, standardo, plavuša i garavuša, atraktivno obučene sa rašamo poviše koljena. Prekrstile noge, pa sinuli košeti ka sunce jarko.

Ne mogu vam nikako dati bolovanje, jedva izusti.

Aoooooo, zaklikova Đođa. Nemoj da si takav brate Savo....

Ne dolazi u obzir, i kvint.

Otud, odovud, ali Savo viđe da ni one dvije ne znaju ništa o radnim odnosima, pa se pravi važan, i ne da. Neka one misle da je on nekakva budža. Nepokolebljiv je, i ne ispušta iz ruke pernicu koju je umučio u mastiljaru još onda kad su ušli kod njega. Ceca i Lela skontaše da tu nema pomoći, a i nije im trebalo bolovanje, već ih ''doguraše'' Đođa i Vaso. I onako je na Cetinju slaba ''žetva'', ustadoše, priđoše stolu i upitaše Sava:-

 Druže Savo, a da li bi vi hteli malo pi*ke???

- Meeeeeeea ???? Razrogači Savo i ispade mu ona pernica iz ruke, pa se zabode u nekakve spise koje je do tada obrađivao. Ljuljaše se ona pernica dok Savo, pošto ustade i podboči se, poče recitovati:

- ADA, NUTKALI SU ME U MOJ VIJEK I NJEGUŠKOM PRŠUTOM I CRMIČKIJEM VINOM I VIRPAZARSKIJEM SUVIJEM KRAPOM I DODOŠKOM SUVOM UKLJEVOM I CEKLINSKOM RAKIJOM I KRAJNJANSKIJEM SIROM.... ALI ME JOŠ NIKO NE NUTKA TOM STVARI.

                       

             BOROVIĆI

Petrana je rodila deset sinova i bila noseća sa jedanajestim đetetom.

Poslije drugoga sina Stevan je odlučio da ćera sve dok ne išćera popišulju. Zašto? To samo on zna.  
Zlobnici vele da je čuo kako se đevojke mogu dobro prodati u Murino, Čakor, Gusinje, Plav... , ma mu posao nikako nije htio krenut. Pero miš je prodao u Murino šćer Miku i od tih para kupio karić i od Šiptara šegu.

Petrana se jakala stalno sa troje đece. Jedno je vodila za ruku, drugo je držala na prsi, a treće je nosila u sebi(u sebE). Kad  bi rodila,  ono sa grudi bi spuštila na zemlju, pošto bi odagnala ono koje je do tada vodila za ruku, a ono te je rodila nosila bi na grudima. 
Gavroš Pešković, pjaniji no obično, oće da je pita pauzira li kad, pošto svake godine rađa, pa onako pjan ne može baš da složi pitanje, već joj kaže:

- Petrana, lebati, j*beš li se ti kad?

- Mrš otolen fukaro jedna fukarska. Ja to nikad nijesam radila. Idi pa pitaj majku, gade jedan grdni, nagrđeni. Govno ti turin izio. 
Esi čujo?

                       BRACKI BRAT

Džoka, Kanjo, Miko, Prknile, Burgile i ostali Boškovići śede u kužinu sa braćom od strica Njakom, Pakom, Bokom, Vekom, Pekom…. Puše i ćuteći kuju planove za budućnost.

Džoka: - Aoooo tto je ovi plapon ovako crn?

Kanjo: - A mora bit bate, ka se ovoliko fuma i loži.

Miko: - Evo tu i didovi potrnjeli.

Prknile: - Bogomi tte se morat krettit ovija dana.

Džoka: - Lako je reć, no okle ni pare za molera.

Boko: - Ada ja ću vam okrečit. Samo kupite materijal.

Burgile: - Ti kada si nam isti brat, a ne od strica.

Boko: - Ada bate ne može nas sve jedna majka rodit.

Kanjo: - Pa kaćemo?

Boko: - Mene što se tiče śutra. Ja sam naredan.

Miko: - Date pare da idem s brackijem bratom da kupimo materijal. On zna što sve treba.

Prknile: - Dobro dborit nema tto.

Kupi se materijal. Izneseno mobilje iz kuće i Boko špaRKlom čisti zid. Zakači zgučak novina kojima je bio zatisnut komin. Ukaza se dobar smotak para. Obazre se da vidi ima li ima koga. Pošto su svi bili izašli, da ne smetU, Boko one pare tutne u njedra. Kad braća dođoše da vide kako rabota napreduje, Boko izvadi paru iz njedara i naredi najmlađemu Šupkilu da ode i kupi sangvića i piva da se ođen pije.

Džoka: - A nemo se trošit brate.

Boko: - Oću vala, pa da je ne znam što.

Donese Šupkile veliku torbicu sangvića i gajbu piva, pa svi navališe da iju i piju. Kad sve pojedoše, izidoše da ne smetaju Boku. Poslije uru vremena dođoše da vide kako ide rabota.

Boko: - Šupkile, ajde donesi nam onija sangvića i piva da se ođen ije i pije. Ovo je poštena kuća.

Niko se ne glaska. Boko vadi paru iz njedara i sokoli Šupkila. Ajd ajde, ti najbolje kupuješ.

Poslije četvrte ''ture'' punija usta viče Kanjo:

- Ovakvoga brata niko nema.

Miko: - Ne u cijelu pjacu.

Džoka: - Ne no ovakvoga brata nema na cipancijeli svijet. Da okreči, da ovoliko časti, to ne može niko ka naš brat. Vazde ima.

Svi veselo graju i potvrđuju Džokine riječi. 
To je trajalo do kasno. Boko reče braći, zatvarajući vrata, da niko ne ulazi da se bolje osuši. 

Sledeći dan, i još nekoliko dana se ponavljaše ''radnja'' dok nijesu falile one pare.

                           P R O F E S O R I

MATEMATIKA 

        Probao drug ČLAN da završi P.M.F., ali ne ide. Prokleti Profesori P.M.Fa(pojedini-ne svi) ne fermaju telefonske pozive i pisma druga SekLetara Komiteta(Opština Cetinje). SekLetar obavještava dotične Profesore da je student taj i taj perspektivni kadar Partije, te da mu treba POMOĆI da završi Fakultet, jer i onako neće raditi u struci, već će se baviti političkim radom. Ima impozantan familijarni politički pedigre. 

Ne pomaže ništa kod nekih Profesora. Piše SekLetar Dekanu, zove telefonom. Aaaa ja. Ne pomaže. Dotični student se vrati neobavljenog posla. SekLetar mu REKNE da se strpi tamo u Gimnaziju ka Profesor dok on (SekLetar) ne ode na drugu(veću-je li) funkciju. 

Gimnazija dobije novog Profesora matematike. 

Radi Profesor ka pravi, posebno vanškolske* aktivnosti. 

U školi, na času briljira:

Metodska jedinica FUNKCIJA (ada uskoro će biti funkcioner):

- Funkcija, to vam je nešto prosto. To je nešto potpuno jednostavno,  jebeš mu mater. Evo, to ti je kao kad imaš šporet, i na njega teću s vodom(ustaje i crta kredom na tablu jednu vodoravnu liniju). Evo neka ovo bude ringla od šporeta. Sad ćemo naložiti vatru(ispod one vodoravne linije koja predstavlja ringlu nacrta nekoliko ukrštenih linija). Evo, neka ovo budu drva i vatra. U teću je voda(crta jedno veliko U, i prepolovi ga vodoravnom linijom ispod koje nacrta nekoliko crtica). E, sad kad voda uzavri, sipamo brašno i miješamo, tako da dobijemo kačamak. Sad smo došli do ključne tačke. Što je ovdje kačamak? Naprosto to je FUNKCIJA vatre, šporeta, teće, vode i brašna. 

Eto, je li vidite da je to lako i prosto??? 

Treba li da ponovim ako nekome nije jasno???

*Noćni obilasci sa učenicama Budve, Rijeke Crnojevića, Ivanovih Korita…

Hotel(ako ono može biti hotel) na Rijeci Crnojevića je početna učionica za učenice Gimnazije i Medicinske čkole(Barutane). Kad bi neki Profesor ‘’odvojio’’ neku učenicu, vodio bi je na Rijeku. Znao je đe će naći portira, koji bi mu uz ključ od sobe dao I dvije

svijeće(šterike) jer nije bilo struje. Odoh ja sad kući, značajno bi im saopštio, a vi, ako bude što potrebito, znate đe sam. Učenica bi već malo slobodnije išla za Profesorom u učionicu na prvi čas praktične nastave, jer je bilo više nego očigledno da je tajnost na nivou.

Kad bi se dotična učenica ‘’uhodala’’, Profesor bi je vodio sa drugom, već od prije uhodanom učenicom, na Lovćen, ili u Buljaricu. Gdje će se ići, ostavljano je učenicama na volju da izaberu, pošto su ključevi od planinarskog doma na Lovćenu, i od dječjeg odmarališta u Buljarici bili tu u NU ’’Jovan Tomašević’’ u gornjoj desnoj fijoci, koja nije imala bravicu.

Išlo se, u za tu svrhu, kupljenim autom ‘’Zastava 750’’ žućkaste boje. Svi su platili auto, ali se vodio na Petra, jer je on nekako bio grdan i neupadljiv, a auto je mogao, inače, biti registrovan na jedno lice. Nastava je na Lovćenu i u Buljarici izvođena najčešće u četvoro. Prevoz je bio iz dva puta.

Sve su učenice sa odlikom savladale gradivo i praktični dio. Popravke je vršio Rajko ginekolog.

 Eksploatacija momaka i Đevojaka na cetinju

Kad su stasali sinovi, a bogami i poneke kćerke glavonja koji zadobiše carstva na bojnim poljima Drugoga svjetskoga rata, najčešće krijući se po lominama..(...’’Tadijer komandijer Peśo ostro komandova: JUNACI BORCI, IZIDITE IZ LOMINA), uputiše se primjerima roditelja u najprofitabilnije zanimanje RUKOVODIOC(PartiNski). Odabrani – najzaslužniji borci izboriše slanje svoje đece u kumrovečku školu, poslije koje im je SVE bilo moguće.

                             
Tamo, u Kumrovecu su se zbližili zajedničkim životom i zajedničkom idejom. Sklopljena su, ono što se kaže, doživotna prijateljstva. 

Tu, među polaznicima kumrovečke škole bilo je osoba raznog profila. Bio je, recimo, sin jednog molera, koji je uz to bio i farbar, kome su 1945. godine prilikom pretresa kuće(kako bi ga SekLetar maka iz kuće sporadi žene mu – opisano u knjizi ’’KO DRMA CETINJE SA TRI MET(r)A FORE’’ – ŠTAFETA ) pronađene četiri talijanske puške. E, ali žena molerova, ne da je bila vješta i isposlovala oslobađanje muža, već je isposlovala na onu rabotu i prijem muža - meolera farbara u više partiNske krugove. E, sin takvih roditelja ’’zaglavi’’ prijem u kumrovečku školu. U Kumrovec je upućen i sin jednog od sastavljača spiskova za strijeljanje i kasnije za deportovanje na Goli Otok.
Kvalitetan kadar, mora se reći.
Poslije škole svršene polaznike drugovi ’’ozgo’’ rasporediše po Opštinskim Komitetima đe se odlučivalo o svemu, pa i o životu i smrti.
Sekretar Opštinskog Komiteta Leskovca isposlova izgradnju lokalnog puta Svođe – Crna Trava i u dogovoru sa drugovima iz Kumroveca sastavi izvođače radova pod, tobož, OMLADINSKOM RADNOM AKCIJOM. Tri brigade su sastavljene. Omladinska brigada N.H. ‘’Ružica Vasikić’’ – Pančevo; Omladinska brigada ‘’Zemun’’ i Omladinska brigada ‘’Đorđije Lopičić’’ – Cetinje.
Kako je na Cetinju sastavljena brigada za ekploataciju?
Fizički jače momke su aktivni politički radnici, članovi Komiteta, profesori geografije i matematike obarali na popravni ispit. Kako bi kome momku bila zaključena jedinica iz geografije, na velikom odmoru bi mu prilazio Cuca Živković i otud odovud bi mu u povjerenju rekao da mu on, Cuca, može srediti da 100% položi geografiju ili matematiku na popravnom. 

To znam iz ličnog iskustva. 

Naravno da sam bez razmišljanja pristao, jer se kod Duśana TEŠKO, gotovo nikako nije moglo proći. Duśanovo pitanje iz GEOGRAFIJE: ''Buđenje svijesti afričkih naroda uz osvrt na kolonijalizam’’. Ajde položi majčin sine, ako nijesi došao na ispit u brigadirsku uniformu.
Autobusima do Titograda, vozom 2 dana i 2 noći do Sarajeva. Iz Sarajeva do Beograda i onda vozom do Leskovca. Kamionima do sela Tegošnica u improvizovani logor od vojničkih šatora sa slamom prekrivenom vojnim dekicama(ćebadima).
Radilo se krvnički kako bi se oborila rekordna norma od juče. Dobijali smo doručak, UŽINU, ručak i večeru. 

Onu užinu ću pamtiti do smrtne ure. 

Dobijem pogolem ćibak leba i CIJELU konzervu paštete SAMO ZA MENE. Ta užina i jedinica iz geografije su me žestoko sprečavali da ne pobjegnem. 

Čim je razradio sa okolnim seljacima trgovinu namirnicama, Komandijer Radivoje Labudović nam ukide CIJELU paštetu za užinu i repete za ručak i večeru. Jedna konzerva na dvojicu, a ubrzo i na trojicu. Ostrvio se Labudović baš. Radne cipele su umjesto nas nosili seljaci iz okoline.
Konačno, jednog dan uždila kiša koja nam nije dala da idemo na ’’trasu’’. Dokoni, počesmo, najprije stidljivo, a poslije žešće da se dogovaramo kako da stignemo do Leskovca. SVI smo imali jedinicu iz geografije ili matematike, a selo gdje smo bili je bila divljina u bukvalnom smislu. Kamion nijesmo viđeli. Autobus? Što to bješe? Dakle, bespuće do Leskovca i jedinice iz geografije i matematike nas spriječiše da pobjegnemo.
Nedugo po povratku SekLetar cetinjskog Komiteta kupi pogolemo imanje u zavičaju nadomak samoga jezera.

Eksploatacija cetinjskih Đevojaka – učenica.

Jedan Profesor cetinjske gimnazije, malo naćefleisan na proslavi dana Škole veoma glasno, a kako bješe tada ustao, svi umuknuše, te u mukloj tišini reče pomenuti vaspitač: ’’TEŽAK JE ŽIVOT NAS PROSVJETNIH RADNIKA. GLEDAMO KAKO OVI ŽENSKI PUPOLJCI CVJETAJU, A MI NE MOŽEMO DA UZBEREMO PONEKI’’.
Jeste dotični bio bogalj sa vidljivim fizičkim nedostatcima. Nije imao desnu ruku i lijevo oko, što se nije moglo ničim zakamuflirati, kao što je jedan drug član Komiteta kamuflirao nedostatak jednog uha kojega mu je krmača odgrizla, a govorio je da mu je u ratu metak otkinuo to parče, pa je stalno nosio kačket nakrivljen tako, da je prekrivao skoro cijelo uho. Sve do dijela na kom ženskinje nose minđuše. Za njega je Mijo Banović govorio da je dao uho za Skoplje kao pomoć poslije katastrofalnog zemljotresa.
E, vaspitač je imao ruku – protezu i stakleno oko. Ti nedostatci su vukli za sobom određene osobenosti psihološke prirode, što nije nikakvo čudo. Nikako nije mogao sakriti mržnju prema učenicima koji su malo ili malo više lijepo fifički izgledali. Gaga Sekulić – jogaš(bilder), razvijotko od metr sa ramena na rame nije moga dobiti dvojku kod njega, ama baš nikako.
Kad je vaspitač izgovorio ono o pupoljcima, đevojke već dobro, što se kaže, zađevojčene značajno razmijeniše poglede i tada započe eksploatacija.
Jedna učenica, politički veoma aktivna, dijeljaše otoman u NU ’’Jovan Tomašević’’ sa jednim, pa sa drugim profesorom, a u školi sve čiste petice. Jednu drugaricu koju Bog bješe baš obdario ljepotom, a kako biva ostavio je oskudnu sa inteligencijom, veoma lako privedoše u NU(Narodni Univerzitet) i još lakše na oni otoman. Veoma brzo se raširi krug korisnika otomana, pa se problem ’’rasporeda’’ morao rešavati.
Proširio se krug na devet korisnika učenica. Sve učenice nijesu mogle baš dugo bivati van kuće.
Problem je riješen tako što su svih devet Profesora ’’ušli’’ u zajedničku kasu i kupljena je jedna ’’Zastava 750’’ srge boje

                     

 kojom su prevožene učenice, ljeti u ono te se zove Hotel na Rijeku Crnojevića. Ključeve od dvije sobe je držao Spasoje Mirkov Perunović, pa kad bi ljubavnici naljegli, jedan bi istrčao iz auta i uz oni uzmiduh od uzbrdice došao do Spasojeve kuće da uzme dva ključa i dvije šterike(svijeće) i da plati.

U one dvije sobe su bili po dva kreveta, ali samo šušte prekrivene vojničkom dekicom(ćebetom) sa crvenom prugom po sredini. Bili su i ormari, ali sa izvaljenim vratima. Astal je bio improvizovan od deset opeka(cigli) prekriven starijama novinama. Stolica nije bilo. Śeđelo se na krevet za vrijeme svukovanja i pripremnih radnji. Šteriku, kutiju šibica i ključ bi ostavljali na onaj sto od opeka da ih Spasoje ujutro pokupi i ponese kući za sledeću veče. Normalno, rastegnuo bi ono ćebe po krevetu kao svaki dobri hotelijer.
Zimi se odilo na Lovćen u planinarski dom, ma dosta rijetko zbog snijega, ali je bilo drva za loženje. Išlo se zimi, uglavnom, u Buljaricu u dječje odmaralište koje je bilo zatvoreno, ali su ključevi bili u jednoj fijoci(škafu) od pisaćeg stola u N.U. ‘’JOVAN TOMAŠEVIĆ’’
Ta nastava je trajala više od petnajes godina. Učenica koja je bila u vezi, regrutovala bi novu, najčešće zbog jedinice iz matematike i tako u krug. Ruka ruci.
Posljedice nepažnje prilikom odnosa je popravljao Rajko ginekolog, koji prvi kupi na cetinju volkswagen bijele boje

                   

kojega Gane nazva folcvagina, a docnije đevojačka suza.
Mnoge učenice su se udale za svoje vaspitače iz ovih ili onih razloga.

RIJEKA CETINJA NIJE POSTOJALA

Braća Snagatori Lule i Milo čitali Studiju Dr. P. Radusinovića o rijeci koja je proticala kroz cetinjsko polje, pošto je Lule pažljivo slušao pripovijedanje svog, i ne samo svog, političkog mentora i glavnokomandujućeg resavske škole pri ‘’Centralnoj’’. Dobro mu se urezala u pamet osionost i ljubomorno gađenje svoga mentora dok je pripovijedao o naučnom radu čuvenog Doktora P. Radusinovića. Posebno se, onako ružan, pripovijedač kreveljio na podatke koji se odnose na geografiju Cetinja. JA OVO SVE DEMANTUJEM!!! Uskliknu pripovijedač na kraju.

Lule vjeruje u sve što PartiNski koloviđa reče i kao svaki poslušni vojnik Partije, bez pogovora slijedi rečeno. Milo śedi na jedan škanj i čita, a Lule leži bandačke podlakćen na travu ispod murve. Kako koja zrela murva pane na dohvat ruke, Lule je ćapi i mljašteći izije.: - Laže kea peas, prokomentariše Lule pročitani dio, i sa slamkom u ćošak usana protetelja sa po usta: Čita’ dealje!

Mikiša je završio sa čitanjem žureći dako i on ugrabi koju murvu, sklopi korice i konstatova:

- I ja velju! Leaže pa da je trista putea Doktor.

- Śutra ja idem na izvor obocki, a ti Mišo tačno na uru popodne da me zoveš sa donjopoljskog ponora.

- Dobro. Zdogovoreno.

Ode śutri dan Lule do Oboda, a Mikiša legne sa glavom nad ponorom. Od korica bloka za crtanje broj pet napravi trubu, i na uru, kad je odcuka ‘’Vladin Dom’’ počne da tuturiče.

Pop Komnen Radusinović, taman sio da ruča, ču buku, hitro ustade i strča do ponora da pomože ako je nečija kravica upala u ponor. Viđe Mikišu kako tuturiče. Jedva se pribra, pa ga prićera kući.

 Lule došao prugom do blizu Oboda, pa siđe do izvorišta Rijeke Crnojevića. Sluša, ali ne čuje ništa. Vrne se na Cetinje da konstatuje da nema od rijeke Cetinje ništa, pa pošto ne zateče Mikišu kraj ponora, ode kući. Nađe ga poviše kuće đe se sakrio u jedne lomine, i počne da ga bije.

- Što nijesi činijo kako smo se zdogovorili, no sam se džabe lomio?

- Jesam, no me pop Komnen izagna.

- Aaaaaaa. Što zboriš? To je znači to. Pop nas je stio spriječit da oburdamo teoriju njegovog rođaka. E, nema sad druge. Teorija je lažna, pa neka je po sto puta doktor! Muči jado. Nema našega Duke u trista držeavea. Samo se priśeti kako je demeantovea ono za Centralnu.

 - Ja to nijesam čuo.

- Jes jado moj. Samo je reknuo: NETAČNE SU PRIČE O CENTRALNOJ BIBLIOTECI.  JA SAM TO DEMANTOVAO.

 - Iiii?

 - Što iiii? Kad ON reče, to je reknuto.

             

BILJARDA i drugi MUZEJI

  Uljegoše Talijani u Cetinje, grad HEROJ odozdo od Donjega polja kroz špalir razdraganih Cetinjana. Na fotografiji koju mi Murta ne da da objavim(a preklinjao sam ga) ne vidi se nobo od kapa bačenih u vis.                     

Kraljev podoficijer sa okačenom sabljom im pročita sa balkona Kraljeve rezidencije:

''КАРИ И НОСТРИ ЛИБЕРАТОРИ, БЕНВЕНУТИ ИН НОСТРО, АНКЕ И ВОСТРО ПАЕЗЕ, АСПЕТАТИ ТАНТО ТЕМПО ФА.....''

Useli se Komandijer Talijanski za svu Crnu Goru Pircio Biroli sa svoijem štabom u Rezidenciju Kraljevu(danas MUZEJ), i živjeli su i radili tu do kapitulacije Italije. Dođoše grdne Švabe i po primopredaji vlasti i ostalog, zapisnički, pedantno(a što im je to trebalo?) u knjige konstatovaše da u Rezidenciji od sveg iventara nedostaju ČETIRI STAKLA ZA FENJERE koji su polupani prilikom upotrebe. 

Na drugoj fotografiji, koju mi Murta ne da da objavim, vidi se kako kroz centralni centar Cetinja korača zloglasni Kajper, komandijer njemački za svu Crnu Goru. Nije naoružan, niti ima bilo kakvu pratnju. Što mu treba u Cetinje - grad HEROJ.

Kad su glupi i neobrazovani Njemci ostupali, načinješe detaljne zapisnike(a ne znam što im je to šćelo) o svemu i svačemu. Iz popisa se vidi da ne nedostaju čak ni onih četiri stakla na fenjerima(svih 55 fenjera su kompletni).

Uljegoše(oslobodiše) Partizani. Postrojenim borcima ispred Rezidencije na čelu sa komandijerom Peśom, onaj Kraljev podoficijer sa okačenom sabljom poruči sa balkona:

''ДРАГИ НАШИ ОСЛОБОДИОЦИ, ДОБРОДОШЛИ У НАШЕ И ВАШЕ МЈЕСТО, ТОЛИКО ДУГО ОЧЕКИВАНИ....''

Taj podoficijer Kraljeve i partizanske vojske je sa još dvojicom dobrih DRUGOVA sastavljao spiskove za STRIJELJANJE Cetinjana(pretežno su na spiskovima bile najljepše Cetinjanke).

Taj podoficijer Kraljeve i partizanske vojske je 1948 sa još dvojicom dobrih mu drugova sastavljao spiskove za deportaciju na Goli Otok(to je ono mjesto-taj otok, za koje DRUG Tempo veljaše da prvi put čuje. Kakvi, veljaše, Goli Otok??? To su izmišljotine narodnih neprijatelja).

Sad trenutno(23. avgusta 2010. godine) nedostaje, fali 2213(dvije hiljade dvjesta trinajes) komada pokućstva i ostalog inventara iz Kraljeve Rezidencije. Za svaki '' PREDMET'' postoji uredan revers koji su potpisali DRUGOVI oduzimači (što? je li im ko možda branio). Onomadne javno priupita jedan o tim reversima, i učinje mu auto buhaaaa. Za dlaku je preteka, jer je bumba bumbnula dvije tri sekunde ranije.

                        CETINJSKE KIŠE(toči li ti)

Kad počnu na Cetinje da padaju kiše, to je trajalo I niko nije znao kad će prestati . Ajde što šopa iz svega mozga, no vjetar zasijeva. Lumbrela ne pomaže. Kiša foji ukoso, a vjetar oće da prevrne lumbrelu. Nikako da se sabraniš. A tek kako samo vrše. Kapi koje padaju na platno od lumbrele, žestinom prodiru kroz ono platno u najsitnije kapi. 
Izaći se mora, iako ne prestaje da pada po nekoliko dana. Bar da se kupe najosnovnije potrebštine.

Po kuća nije ništa bolja situacija. Stari rasušeni prozori ne dihtuju. Štuk je otpao sa svih stakala, pa voda ulazi ćerana vjetrom kroz hiljade pukotina. Tigle su većinom ispucale od starosti i nevremena koje su pregrmjele, pa kroz pukotine i ispod njih vjetar ugoni li ugoni kišu koja sa polako sliva i nalazi po plafonu razna mjesta kuda će protočit. Sačekuje se u razne posude i nema od spavanja ništa dok kapi koje padaju sa plafona vardaju po onim posudama. Kad, napokon, prestane kiša, ostanu žute fleke po plafonu.
Jednog jutra Koro i ja odbacismo ujaka na JAT da ide prvijem avionom u Titograd. Na onu klupu ispred Jatove poslovnice śedi Kaćo. Pozdravimo se, i kad ujak ode autobusom pud Surčina, śedosmo kod Kaća da popričamo. Što se radi? Kako je sa zdravljem?  i sve ono uobičajeno. Đe si se uputio, pitam ga.
- U Australiju, u Adelaide. Tamo imam zajedničku izložbu sa jednijem Talijanom.
- Oooo, baš fino.
- Jes. Imam aviJonsku kartu. Sve mi je plaćeno. AviJon mi polijeće u 23,45.
- Imaš li što isplanirano do tada?
- Ne ja ništa, no ću ođen da čekam.
- Da ti kažem nešto. Mi smo školski drugovi, a i da nijesmo, ja te ne mogu puštit da na toliki put ideš sa beogradske ulice, no idemo sad kod mene kući da se malo odmoriš, pa doveče Koro i ja idemo da te ispratimo.
- A oću li?
- Nema oću li, no idemo jedanak.
Stignemo brzo do mojeg stana na Novom Beogradu, jer jutrom rano i nema saobraćaja.
- Evo nas Kaćo. Ja ovdje živim.
- U ovi soliter?
- Da, da.
- Na koji sprat?
- Na jedanajesti.
- Uuuuu, ako ću se itros penjat na jedanajesti sprat, u maniti lik pasa.
- Ima lift. Četiri lifta.
- Zisto neću, no me vrći na Jat.
Ajd' ne izigrai, reče mu Koro i podovati ga ispod miške. Dade mi znak da ga i ja podovatim. Kaćo nije skoro ni dodirivao zemlju, jer je prilično manji rastom od mene i Kora. Ugurasmo ga nekako u lift. Skameni se Kaćo čim je lift krenuo pud gore. Kad se otvoriše vrata na jedanajestom spratu, izleće ka metak, a razrogačio oči. Uh, uljegosmo u kuću.
- Oli rakiju?
- Oću ako ti je dobra.
- Najbolja.
- Ondar daj.
- Oli kafu, sok neki...
- Oću ako imaš šurupa od maline..
Pričamo o svemu i svačemu, pa dođe na red i ona izložba u Italiju.
- Kako se završi oni kastig u Italiju Kaćo?
- Koji kastig?
- Kako koji? Jesu li te apsili Talijani zbog izložbe?
- Ne mene zbog izložbe, no zbog plakata.
- Što zbog plakata? Pravi se Koro nevješt.
- Ništa. To je bilo nešto bez veze.
- Pa kako to da te apse bez veze. pita ga Koro.
Kaćo ćuti i ja objašnjavam Koru. 

Plakatirao je Kaćo izložbu, i napisao Grande mostra d'arte (velika umjetnička izložba), a preko cijelog formata ukoso K A C O (kod Talijana nema Ć). Ovo kaco je izazvalo negodovanje, pa je zbog toga imao nepredviđene troškove. Morao je da plati komunalcima da uklone sve sablazne plakate, a podosta ih je izlijepio.
Dok objašnjavam Koru što znači na Italijanskom kaco, Kaćo pomno razgleda plafon.
Jel' vam se dopada plafon?, pita ga anuma. To je sad nova tehnologija. To se zove spušteni plafon. Dobar je termički, a posebno zvučni izolator.
- Aaaaaaa, je li? A TOČI LI VI ?
- Đe može da toči Kaćo, upadam, misleći na to da ima još šest spratova iznad mene.
- A koje si tigle meća?
- Bešnehtmekleft Švedske.
- Ooooo Švedske. Sve Švedsko je dobro.
Koro utrča u kupatilo jer ga je podušio smijeh. Da zabašuri smijanje počne neprirodno kašljati.
- Što je Koru te onako kašlje?
- Ništa. Ka' da ti ne znaš?
- Ne ja. okle da znam.
- Ada znaš da je teški tuberan.
- To mi je novina sad.
- Jes jadan, kako nije. Četiri puta je krv bača u Brezovik.
- Uuuuuuu, nijesam znava. Ima li đece?
- Ima petoro, i svi su tuberani.
- Uh, sad se śetih. Moram odit odma kod nekija rođaka, esu mi rekli da ih ne preskočim.
- Dobro. Poslije ručka.
- Ako ga mogu išta okusit, u maniti lik skaka.
- Koroooo, izađi otud jer će Kaćo da ide.
Izlijeće Koro iz kupatila i pokušava da zagrli Kaća sve govoreći da ne dolazi u obzir da snahi udara nogom u trpezu, no da se prvo ruča, pa tek onda. Kaćo se bori, ali ga Koro skopa, pa još oće da ga ljubi i time odobrovolji da ostane. Tu je nastalo jakanje po predsoblju.
Dobro kad moraš, ma si reka da nemaš nikakvih obaveza. Sad kad moraš, ja ću te ispratit.
Dati nećeš ti, no domaćin...
Džabe je Koro ljubio moju đecu, džabe sam ja iz njegove čaše pio. Nijesmo mu mogli utuvit u glavu da smo se šalili.
Viđi, da ti rečem. Strašno mi je milo e ti ne toči. Ti si sreTni čojek, reče mi Kaćo pred polijetanje aviona za ADELAIDE

Постед бај Гане Радусиновић